Devana

  

Vedro je - rekoh, a oblak do oblaka...negde poslednjim atomom snage borim se da ostanem pozitivna, ne želim da pokleknem, priznam poraz. 

Volela bih da sam medved, kornjača, bilo koja životinja koja hibernira, ne volim zimu, ledeno doba posebno. Apsolutno odsustvo volje za upotrebom mozga, srca, života. Sve je zaleđeno. Najviše pogađaju zaleđena lica prijatelja, što od zime, što od straha šta ide posle zime, kako preživeti. Samo glupost neometano klija, raste, buja, cveta... Kapitalizam i demokratija trebalo bi da su dve neodvojive komponente društvenog napretka. Rekla bih da se i demokratija zaledila pred kapitalizmom. Jadna mala demokratija sme da upotrebi svoje pravo glasa samo da pohvali glupost gospodina Kapitalizma. Nikad veća sloboda, nikad manje prava da se i upotrebi. Ako ne igraš po pravilima , nema te.
Sputavaš svoje dostojanstvo i inteligenciju zbog osnovne egzistencije. Spustiš se na nivo na kom glupost možeš da primiš čak sa osmehom, da pomisliš da gospodin Kapitalizam ima čak i nečeg ljudskog u sebi - tako je lakše, bezbolnije, podnošljivo, svarljivo. Od nekih ljudi zaista očekujemo da kreativnije izvrše samoubistvo u našim očima. Ironija je u tome što, kako god da ga izvrše, u svojim očima i dalje vide sebe negde visoko, visoko iznad. Ima li kraja? Ima li neka skala, lestvica koja označava kraj egoizma gospodina Kapitalizma? Kada pomisliš da je dostigao svoj maksimum on te surovo demantuje i pokaže da može još, da nisi dovoljno smrvljen i zaleđen.


 

  Nakupilo se ovih dana posla, slava, rođendana...ne stigoh da uhvatim utisak nedelje, mada mi prijatelj na jednoj slavi reče
da se Fikret porodila (mašala, nek je živo i zdravo - bar neko u toj seriji). Naravno, crna hronika i statistika je nešto što uvek
ostavlja utisak na sve nas ali dovoljno se piše i pripoveda na tu temu, na svim stranama, ja bih preskočila. Ove nedelje jedan
krajnje lični utisak i blog.
    Imala sam tu sreću i čast da se rodim na dan slave svojih predaka Svetog Dimitrija- Mitrovdan, što već ima određenu težinu,
 prednost i jednu manu, nemam baš kao opciju: e, ove godine neću slaviti rođendan. Zadnjih godina sam momenat odlaska u
crkvu sa ćerkom za ruku i žitom u drugoj ruci je nakako savršen pa je sve preko toga jednostavno previše. No, verovatno
kao posledica svih rođendana iz detinjstva, kada su silne tetke, strine, ujne pored standardnih šećera i kafe - u kesi u kojoj se posle dobije spremica ( običaj u zapadnoj Srbiji koji srećom izumire) uvek imale i poklon za mene povodom rodjendana ( Što bi rekao Balašević "Opet pižama" ),  tada mi nešto bas bilo milo što ne mogu da me izbegnu a danas mi nešto žao što ja ne mogu njih, ostalo to da očekujem i iščekujem poklon, poziv...
 Ove godine godine zaista  nisam očekivala ništa, mada sam Bog zna koliko znam da očekujem od sebe i drugih, bilo je više
nego dovoljno što su meni dragi i bliski ljudi bili tu da mi pomognu i ulepšaju taj dan. Nisam očekivala ništa sem možda jednog
telefonskog poziva, ( statičnost te osobe ne ostavlja baš mogućnost da se pojavi sa sto i jednom ružom ili sl.) mada se na kraju ispostavilo
da je previše statičan i za taj poziv...Šok ili  glavni utisak dana poruka na društveno socijalnoj mreži Srecan rođendan.....
Zar smo se toliko preselili na društvene mreže da neko sa kim ste toliko bliski i neko ko vam daje snagu svakoga dana da
izgurate dan sa osmehom i budete bolji čovek misli da je normalno i prihvatljivo da vam putem društvene